Da li postoje dobri profesori?

Kursevi.com redakcija

@ kursevi |

01. dec.

Nije lako nastavnicima. Od njih se očekuje da mnogo toga važnog u kratkom vremenskom okviru smeste u glavu mladim (i onim ne tako mladim đacima), a da se pritom pobrinu da ono čemu ih nauče zaista i zapamte do kraja života. Uz sve to, oni koji se najviše trude, obično moraju da provedu radni vek hodajući po ivici između strogih pravila ponašanja i izražavanja koji od njih prave "dosadne bauke" i razigranog i kreativnog pristupa predavanju, koji očas posla može da ih uvali u neprilike. Ako previše vremena provode na "dosadnoj" strani, neće se dopadati učenicima. Ako se, pak, odomaće na "razigranoj", neće sviđati nikom sem đacima.

Zato je i vest o nastavniku fizike iz Poljske koji se trudio da bude kreativan prilikom sastavljanja zadataka za svoje đake, tako brzo odjeknula svetom. Nesrećni fizičar želeo je da podstakne đake na razmišljanje zadavši im zadatak sa aktuelnom problematikom. Pitanje na kraju jednog zadatka je glasilo: "Koliko migranata treba gurnuti sa splava, da bi ostali bezbedno stigli do obale?"

Treba li uopšte pominjati da mu posao visi o koncu, budući da je momentalno suspendovan, a da pritom trpi užasne uvrede na društvenim mrežama?

On je izjavio da nema ništa protiv migranata i da je naveo taj primer samo zato što je aktuelan i što je želeo da đaci iz nešto drugačijeg ugla uče zakone fizike. Da li je to istina ili ne, verovatno nikad nećemo saznati. Sigurno je samo da je bez sumnje prešao gore pomenutu granicu i da đaci negov primer sigurno neće zaboraviti.

Da li je njegova misija i bez ovog nesrećnog slučaja od samog početka bila osuđena na propast? Da li se nešto tako ozbiljno, kao što je učenje nečega od čega vam možda i život može zavisiti, može učiniti zabavnim, opipljivim, a da se pritom ostane u granicama pristojnosti? Što je najvažnije: da li je neophodno omogućiti nastavnicima da na nešto slobodniji način šire znanje, a da se pritom ne drže zakonom odobrene literature?

Mnogi bi rekli da može, a među njima i jedan Nobelovac.

Homo ludens

Retko kad možete sresti čoveka koji uživa u onome što radi. Većina jednostavno ide kroz život i trpi ono što mu konvencije nameću, ali u tome ne vidi nikakvo zadovoljstvo. S druge strane, postoje oni koji sa strašću i voljom rade ono što vole i ne mogu zamisliti da se bave bilo čim drugim. Oni su u manjini, a najveći razlog za to je činjenica što većina čovekovih talenata ostane pokopana pod gomilom informacija koje steknemo tokom formalnog obrazovanja.

Čovekov napredak nije mehanički, nego organski proces. Ne možete predvideti ishod ljudskog razvoja. Sve što možete je da kao brižljivi baštovan, stvorite uslove za njegovo cvetanje. Iako Poljak fizičar to možda nije shvatio na pravi način, dobrih primera svakako ima. Jedan od njih je jedan profesor čiji snimak u kom objašnjava kako funkcionše gravitacija dobio 17 miliona pregleda. S razlogom. Uspeo je na neverovatno jednostavan način objasni vrlo složen koncept:

Mnogi izađu iz škole, a da nikad ne shvate kako funkcioniše gravitacija. Da su kojim slučajem samo pet minuta stajali pored ovog profesora, možda bi se i zaljubili u fiziku. Ipak, učenje kroz igru i kreativne primere je važno u svim životnim dobima, a ne samo u školskom uzrastu. Njena primena u učenju, ali i radu, odnosu s drugim ljudima, podjednako je važna kao i u učenju slova, ili pak učenju toga kako funkcioniše gravitacija.

Svako od nas celog života nosi u sebi ono što je zaista usvojio vaspitanjem i obrazovanjem, kakvi god oni bili i baš zato je važno da se te faze čovekovog života odigraju na pravi način. Grešaka će uvek biti i niko ne može garantovati da će neki "kreativni" profesor navesti primer nesreće s kojom se suočavaju migranti kao primer za zadatak iz fizike, ali nema sumnje da je potrebno uložiti više truda u stvaranje sistema koji neguje prirodne ljudske talente. Nedostatak tog aspekta prenese se i u kasniji život kada ljudi pod pretpostavkom da sve, kao i škola, mora da funkcioniše po istom principu i da se posao kao i sticanje znanja mora odvijati mehanički, bez nekog naročitog uživanja.

Antropolog Gregori Bejtson smatrao je da su ljude od pravog znanja udaljava opsednutost time da sve čime se odrastao čovek bavi mora biti racionalno i produktivno. U školi nas je retko ko podsećao da rezultat našeg učenja treba da bude znanje, a ne ocena. Ocenama se uglavnom i manipuliše kao sredstvom kazne i nagrade. Mudrost, mislio je Bejtson, leži u svetu van namera i racija, van želje da se postigne neki opipljiv proizvod, nego u svetu u kom uživamo učeći, radeći i živeći.

Možda nastavniku fizike iz Poljske, koji je (ovo ne treba da se zaboravlja) nekada bio đak, pa onda i student, niko nije skrenuo pažnju na to kako svoja predavanja može da učini zanimljivijim. On je možda po nekom ličnom nahođenju, bez nekog specijalnog treninga ili uputstva, odlučio da svoj čas obogati nešto drugačijim zadatkom od onih koji đaci imaju u zbirkama i doveo do skandala.

Možda je od svih nauka, jezika i veština važnije da čovek nauči da se igra, pa da mu sve što dotakne donosi zadovoljstvo, a sasvim sporedno i korist. Evo jednog interesantnog slučaja koji ide u prilog toj tezi:

Teoretski fizičar Ričard Fejnman odlučio je da se odmori od posla. Izašao je iz svoje kancelarije na Kornel univerzitetu kako bi se opustio sa studentima, koji su se u tom trenutku zabavljali vrteći tanjire. Fenman im se pridružio i želeći da ih pritom nečemu i nauči, koristio je svoje znanje da predvidi ritam okretanja tanjira, što mu je na posletku, verovali ili ne, doneli Nobelovu nagradu za fiziku 1965. On je kroz igru došao do koncepta kvantne elektrodinamike.

(Tekst je pisan pod pretpostavkom da nastavnik iz Poljske zaista nema ništa protiv migranata. Ako ima, zamislite da je reč o nekom drugom.)

Svake nedelje dva nova članka koja će vas sigurno naučiti nešto novo!

Upišite vašu e-mail adresu
i obavestićemo vas kada novi članak bude objavljen


 

Postavljeno: 01.12.2015.
Broj pregleda: 1480


KOMENTARA postavi prvi komentar (0)