Stručna prezentacija blaga

Inicijalna konferencija na temu „Očuvanje i zaštita kulturnog nasleđa Srbije u inostranstvu", u organizaciji Instituta za međunarodnu politiku i privredu, održana je u petak u prostorijama Instituta, u prisustvu predstavnika Ministarstva za dijasporu, Ministarstva spoljnih poslova i Ministarstva vera, kao i Udruženja ratnih dobrovoljaca, Zadužbine „Dositej Obradović", sa učesnicima, profesorima različitih fakulteta, naučnim saradnicima s instituta i stručnjacima iz oblasti zaštite kulturnog nasleđa.

Čak 19 prijavljenih referata, kao i predstavnici tri ministarstva, dobar su početak i način da se uspostavi saradnja na početnom poslu informisanja o tome šta uopšte od srpskog kulturnog nasleđa postoji van Srbije, istakao je Vidoje Golubović, moderator prve sesije.

Vesna Bižić iz Etnografskog muzeja u svom referatu opisala je potragu za srpskim etnografskim blagom rasutim po svetu, sa zaključkom da u navedenim slučajevima ne treba da dođe do restitucije, jer su se ti predmeti tamo našli na legalan način, ali da zbog stručne prezentacije tog blaga u inostranstvu treba uspostaviti saradnju između muzeja u matici i onih koji blago čuvaju.

Tatjana Garčević iz Ministarstva za dijasporu u referatu o ulozi državnih institucija u čuvanju i zaštiti kulturnog nasleđa, osvrnula se na primere najnovije devastacije tog nasleđa u najbližem okruženju. Izvan Srbije, kulturno blago, koncentrisano razumljivo najviše u regionu Blakana, za vreme proteklih ratova bilo je izloženo devastaciji i to i namernoj, a ovih dana svedoci smo pokušaja da se srpsko pravoslavno nasleđe na Kosovu proglasi delom albanske kulture i tradicije. Ono, međutim, čime Ministarstvo za dijasporu, kao najmlađe u Vladi Srbije, mora najpre da se pozabavi jeste rešavanje pravno-političkog položaja Srba u dijaspori, a to će se opet postići putem zakona o dijaspori koji bi na jesen trebalo da bude usvojen. Nadalje, za ljude u dijaspori važe zakoni zemlje u kojoj žive, pa bi i njih trebalo upoznati sa tim zakonima i mogućnostima očuvanja kulturnog nasleđa u tim zemljama. Ministarstvo kulture, dodala je Tatjana Garčević, van granica Srbije finansira samo obnovu manastira Hilandar, a postojeća Komisija koja treba da odlučuje šta je to što još treba zaštiti i čuvati, nema jasnu strategiju. Najzad, istakla je Garčevićeva, problem je i to što nema adekvatne međuministarske saradnje.

Pravo na korišćenje kulture

Ljiljana Gavrilović iz Etnografskog instituta SANU, u svom izlaganju, uvela je u osnov priče o kulturnom nasleđu i njegovoj zaštiti. Kulturno nasleđe podrazumeva u stvari pitanje vlasništva nad kulturom, pravo na njeno korišćenje, a nadalje pitanje kontrole teritorije, to jest, granica prostora, ali i granica vremena - prošlosti i budućnosti (trenutka koji se uzima kao početni za nastanak jedne zemlje i njene kulture, odnosno perioda u kome može imati pravo na korišćenje kulturne baštine). Kada se govori o kulturnoj baštini, podvukla je ona, govori se o novcu, ozbiljnim ulaganjima za njeno očuvanje, ali i korišćenju za ostvarivanje zarade. Tokom vremena menjao se koncept zaštite kulturne baštine, podsetila je ona, pa je univerzalistički princip do 70-ih godina 20. veka smenio koncept kulturnog diverziteta. Opet, iako usvojen, ovaj novi koncept pokazao je svoju nekompatibilnost sa oblašću zaštite ljudskih prava. U svakom slučaju, problem nastaje već iz dve postavke kulturnog dobra - kao onoga koje pripada jednoj državi ili onoga koje pripada jednom narodu, odnosno, nacionalno kulturno dobro čije određenje proizilazi iz pojma države ili pojmova jezika i kulture.

(Preuzeto iz Danas-a od 28. 06. 2009.)