Nije lako s tinejdžerima

(Preuzeto iz Politike 06.03.2007.)

Kako izgleda praksa studenata završnih godina s fakulteta za fizičku kulturu koji će uskoro dobiti diplomu animatora-rekreatora

Snažan vrisak odjeknuo je Tarom kada su organizatori „VIII zimskog festivala dečje rekreacije” prozvali tim Osnovne škole „Vožd Karađorđe”. Uvis su poletele plave kaubojske kape, zaštitni znak ekipe iz Jakova. Podjednako uzbuđeni bili su i njihovi vršnjaci iz svih krajeva Srbije, Republike Srpske, Makedonije i Crne Gore, uzrasta od 10 do 14 godina, koji su bili deo nedeljne igre, takmičenja i druženja u Dečjem odmaralištu u Mitrovcu.

I pre nego što je pištaljka označila početak manifestacije, klinci su grudvanjem započeli zabavu na snegu. I to pod budnim okom takozvanih animatora-rekreatora bez kojih se više ne može zamisliti ekskurzija ili duži boravak na planini ili moru. Smišljaju igre i rešavaju sukobe. Specijalni zadatak glasi: sprečiti povrede. A kako je sneg prekrio Taru, prilika za to je i više nego dovoljno.

– Psihologija tinejdžera je: „Hoću sve i to sad odmah, a šta tačno, ne znam”. Vodimo računa da njih 500 budu zadovoljni i da se druže. Došli su iz različitih delova zemlje, već počinju da se „gledaju”, rađaju se prve ljubavi. Ja im objašnjavam nordijsko skijanje, a oni, umesto u mene, gledaju u novu simpatiju. Ipak, volim da radim s njima – objašnjava Ana Vejnović, animator-rekreator, iz asocijacije „Sport za sve” koja je organizovala festival.

Njene kolege su studenti završnih godina na fakultetima za fizičku kulturu, i to na smeru za animaciju i rekreaciju. Rad sa učesnicima ovog takmičenja za njih je odlična prilika da praktično iskuse rad sa decom.

– Ispunjava me rad s njima. Ne tražim da u meni vide autoritet. Tu smo da ih zainteresujemo za sport i igru, a ne da izigravamo stroge nastavnike. Za mene bi najveće razočaranje bilo kad bi neko od njih strahovao od moje sugestije – primećuje Marija Kresoje koja će uskoro i zvanično dobiti diplomu animatora-rekreatora.

Jedan partibrejker povlači ostale, primećuje Ana. Ona navodi primer jednog debeljuškastog lenjivca koji je na samom startu izjavio da su igre na snegu dosadne, a onda je oko sebe okupio grupicu „pobunjenika”.

– Pitam ih šta bi da se igraju ili u kojoj će se disciplini takmičiti ako su im naši predlozi „smorni”. Ako treba, mi animatori umemo da budemo i detinjastiji i „blesaviji” od njih samih. Od ovakvih festivala imaju višestruke koristi. Dok vežbaju orijentacione igre, sankanje, skijanje i hokej, provode vreme na čistom vazduhu i rekreiraju se. Uveče pripremamo maskenbal, izbor za mis i mistera, talent šou i pidžama parti – nastavlja Ana.

U narandžastim fluorescentnim prslucima, osmehnuti i spremni da saslušaju ko se sapleo i pao, koga boli noga, a kome su zakinuli poen u igri na ledu, ovi studenti imaju pune ruke posla. Jedan dolazi na 12 klinaca. Svi kažu da im je pedagoški rad najveći motiv što su se ove zime obreli na Tari. Sa njima su cele sedmice od 7 ujutru do 11 uveče. „Nije retkost da se kolega na ekskurziji ili na dečjem festivalu uveri da ovo nije posao za njega. Dobro je da to zna pre nego što završi fakultet. Da može da se prekvalifikuje i drži aerobik za žene”, sa smehom primećuje jedan od animatora.

J. Stevanović