Čupanje sopstvenih korena

Obrazovanje iz generacije u generaciju stvara ljude sposobne da pronalaze, organizuju i upravljaju državnim i društvenim poslovima. Bez obrazovanja nema ni znanja, ni stručnosti, ni preduzetničkog duha, ni modulizacijskih tokova u jednom narodu. Procesi globalizacije i tranziciona gibanja, uslovili su „odliv mozgova" (brain drain), migraciju visokostručnih kadrova koji se odvijaju po već ustaljenom obrascu, iz manje razvijene u visokorazvijenu zemlju. Razvijene zemlje se suočavaju sa velikom potražnjom za obrazovanjem, mladim ljudima koji poseduju visokostručne kvalifikacije, i za razliku od siromašnijih zemalja koje prave bilans „odliva mozgova" (brain gain), one sa veseljem prave druge, produktivnije bilanse, jer dobijaju gotove i visokoprofesionalne kadrove bez sopstvenog ulaganja. Očigledno je da u oblasti znanja postoje kolonije i imperije. Ove poslednje dobijaju „ljudski kapital" u najboljem životnom dobu. Mladi stručnjaci odlaze u visokorazvijene zemlje, ne samo u potrazi za velikim primanjima, nego i zbog boljeg kvaliteta života, uslova za rad i napredovanja u profesionalnoj karijeri.

Zemlje iz kojih odlaze mogu imati pogubne posledice za njenu ekonomiju, politiku, kulturu, ali i za demografske procese jer se odliva takozvani fertilni kapital. Sociolozi, socijalni psiholozi, ekonomisti i vladini službenici upozoravaju na ovakva pogubna stanja, pokušavajući da u svojim istraživanjima upozore državu da loše brendira i stimuliše visokostručne kadrove. Treba pomenuti samo dva ozbiljnija istraživanja koja bi trebalo da predstavljaju svojevrsni znak za upozorenje. Prvo istraživanje je napor grupe autora (V. Grečića, Đ. Kutlače, V. Matejića i O. Mikića), a koje je svojevremeno objavilo Savezno ministarstvo za razvoj, nauku i životnu sredinu, Institut „Mihajlo Pupin, Centar za istraživanje razvoja nauke i tehnologije i Institut za međunarodnu politiku i privredu. Značaj studije ogleda se u sagledavanju ovih procesa u širem determinističkom spletu (analiza socioekonomske sredine) iz kojeg potiču emigranti, sredine u koju dolaze, kao i zbog ukazivanja na najraznovrsnije prepreke bilo da su one spoljašnjeg ili unutrašnjeg karaktera.

U drugom istraživanju pod naslovom Omladina Srbije pred izazovima budućnosti čiji su autori D. Popadić, S. Mihailović i N. Bogdanović koje je sprovedeno 2003. godine izneti su upozoravajući podaci o položaju mladih i njihovim aspiracijama. I ovo istraživanje je pokazalo da razlozi za njihovu imigraciju nisu vezani samo za egzistencijalne frustracije i kulturu siromaštva već za sticanje dobrog obrazovanja, kvalitet života, jednostavno odlaze u bolji život. Ipak, tok migracija je unekoliko promenjen u odnosu na destinacije iz devedesetih godina. Na spisku želja nisu više SAD i Kanada, već neke evropske zemlje (npr. Italija). Kod 62 odsto ispitanih prednjače evropske zemlje.

Šta uraditi da se zaustavi ovo čupanje sopstvenih korena? Da li je država načinila napor da se zaustave ovi brendovi ili je ravnodušno posmatrala odliv visokoobrazovanih stručnih kadrova. Da li će svetska kriza uticati da dođe do ireverzibilnih kretanja i povratka takvih kadrova u zemlju maticu? Država, iako se verbalno ističe da je obrazovanje ključ ekonomskog, društvenog i kulturnog razvoja uvek je izdvajala skromna sredstva za obrazovanje, a ponekad pretila da može doći do daljih „kresanja", rashoda u ovoj delatnosti. Treba se podsetiti da je obrazovanje stvar obraza, ne samo aktera u tom procesu, već i njenog sopstvenog. Dugo smo učeni da je država aparat vlasti i nasilja, a zaboravljali da ona u svojoj etimologiji podrazumeva održanje svog naroda na sopstvenoj teritoriji, mladih talentovanih ljudi u svojim institucijama. Na žalost ti institucionalni okviri uvek su bili puni pukotina.

Što se tiče ireverzibilnih kretanja i mogućnosti povratka treba gajiti nadu da će novi obrazovni procesi i institucijalne promene u toj oblasti omogućiti da se daroviti kadrovi obrazuju u visokorazvijenim zemljama, a kasnije vrate u svoju zemlju koja treba da omogući optimalno napredovanje. Takvi procesi bi uticali da visokorazvijene zemlje ne ostvaruju van budžetske uštede, a one slabije razvijene da uvek budu na gubitku. Takva cirkulacija darovitih ljudi bila bi pravednija jer bi visokorazvijene zemlje preko povratnika koji su kod njih radili proširivale sopstveno tržiste, ali bi zemlje matice rešavale potrebe za takvom vrstom kadrova.

Stiče se utisak da olakog odlaska neće biti u takvom obimu kao do sada. Svetska ekonomska kriza učinila je da se neki naši visokoobrazovni kadrovi vraćaju, ponekad uz veliku buku kao spasioci naših nepovoljnih kretanja. Ipak dosta je onih koji uplovljavaju u ranije napuštenu matičnu luku, izbegavajući na taj način tihu dominaciju i sopstvenu eksploataciju u dalekom i obećavajućem svetu.

Sociolog, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sada

Prof. dr Dragan Koković

(Preuzeto sa sajta Politike od 07. 08. 2009.)