Kjokušinđucu - srpska veština na Šaolin način

(Preuzeto sa sajta Press - 19. 09. 2010.)

Ova borilačka tehnika nastala je pre tri decenije, kao jedna od najčuvanijih tajni službi bezbednosti, sublimirajući u sebi najbolje od kodokan džudoa, điuđicua, aiki đu šitcua, Šaolin či naa, kjokušinkai karatea i tamešivari tehnika. Kjokušinđucu je dokazano primenjiv u borbi i njegove završne udarce karakteriše - smrtonosnostJedna od stvari koju Srbija zaista ima, čime može da se pohvali i mora da se ponosi jeste autohtona borilačka veština priznata kao jedna od najefikasnijih, svakako najsmrtonosnijih i bez rezervi najcenjenijih u svetu - kjokušinđucu!

Ime joj definitivno nije šumadijsko, ali je nastala pre skoro tri decenije kao jedna od najčuvanijih tajni službi bezbednosti, sublimirajući u sebi najbolje od kodokan džudoa, điuđicua, aiki đu šitcua, Šaolin či naa, kjokušinkai karatea i tamešivari tehnika.- U suštini da, mada je najpravilnije reći da je to kombinovana veština hvata, udaraca i bacanja, uz još mnogo specifičnosti koje nosi u sebi kao zaista naša čistorodna borilačka veština, priznata u legendarnom šaolinskom manastiru kao srpski šaolinski pravac, što je čast i privilegija kojom malo koja veština može da se podiči - razgovaramo se pred trening u Sportskom centru „Vračar" sa Nenadom Blagojevićem, jednim od najvećih majstora kjokušinđucua, tačnije, majstorom instruktorom trećeg dana i jednim od učenika čuvenog Dragana Filipovića, rodonačelnika ove borilačke veštine, člana Evropske kuće slavnih sportista, čoveka koji je svojevremeno u Tokiju majstorirao kod Masutacua Ojame, tvorca kjokušinkai karatea, a nedugo zatim primljen i u šaolinsko bratstvo, čime je naša veština ozvaničena kao jedna od, rekosmo, najboljih.- Zahvaljujući upravo majstoru Filipoviću, i nama su se otvorila vrata legendarnog manastira Šaolin, u kojem stasavaju zaista najbolji borci na planeti, tako da nas još petorica koji smo prošli obuku u manastiru imamo zvanja šaolinskih majstora (kao i Brus Li, Čak Noris... prim. aut.)! Inače, poštovanje koje prema majstoru Filipoviću gaji Lju Bao Ša, starešina manastira, verujte da se ne može prepričati - krademo još koji minut od treninga, dok borci po ulasku na tatami (podlogu za borbu) pozdravljaju prvo Dragana, kao najvećeg majstora i neporecivog autoriteta, a zatim i još četvoricu koji stoje po strani, zauzimajući potom mesto u liniji i čekajući Nenadov znak za početak.

Danas se kjokušinđucu slobodno trenira, nekad je bila privilegija odabranih, što nas vraća na onaj deo o strogo čuvanoj tajni najelitnijih specijalnih jedinica vojske i policije, za čije potrebe je Dragan Filipović i osmislio ovu borilačku veštinu po principu „iz prakse za praksu", odnosno utkavši u nju isključivo one tehnike koje su dokazano primenljive u borbi i čije završne udarce karakteriše, surovo ili ne - smrtonosnost. Jednostavno, nije dobio zadatak da oformi baletsku sekciju, već brutalnu veštinu koja je i danas u upotrebi među našim specijalcima. Nenad ne krije da su kjokušinđucuu svojevremeno obučavali i najelitnije pripadnike JSO, a i nema razloga za to - radio je svoj posao.- Upravo zbog tih završnih udaraca koji su isključivo smrtonosni donja granica za početak treniranja kjokušinđucua je 17 godina. Ne mogu ja dete da naučim u kom trenutku da zaustavi udarac i objasnim mu da tehniku nikako ne sme da zloupotrebljava i prekrši jedan od pet osnovnih moralnih principa kojima se vodimo, a to su: ne zloupotrebljavaj znanje; ne skrnavi veštinu; nikada ne napadaj (tehnika je koncipirana kao samoodbambena); nemoj povrediti protivnika ukoliko to nije neophodno i ne poželi zlo čak ni onda kada si primoran da ga učiniš - veli ova hrid od čoveka, abnormalne snage i neverovatne fizičke spreme. Teško da bi neko u ovom trenutku u njemu prepoznao menadžera po struci, uspešnog poslovnog čoveka i krajnje nežnog oca troje dece.

Uostalom, među 150 ljudi u kjokušinđucu klubu „Art", 80 odsto njih je, kako Nenad tvrdi, akademski obrazovano, deo čak okićen magistarskim i doktorskim titulama, i nijedan jedini s „repom" iz kriminalnog miljea, mada bismo laički pretpostavili da ovakva veština baš takve mami.

- Među ovim ljudima koje vidite mnogo je majstora i nosilaca crnog pojasa drugih borilačkih veština, ali su se odlučili da dođu kod nas i ovladaju ovom tehnikom, što valjda dovoljno govori o njenoj efikasnosti - kaže s neskrivenim ponosom, dok se pred nama, narodski rečeno, propisno leše.

Ono na čemu majstor Nenad insistira jeste činjenica da iako se u mnogo čemu vode budizmom kao filozofijom, nisu sekta, već posvećeni pravoslavci i da nije nimalo slučajno što je na Đurđevdan 1996. tehnika prvi put prikazana civilima, a od Mitrova dana naredne godine počeo s radom prvi kjokušinđucu klub u Srbiji.

- Osim što stvaramo vrhunske borce, trudimo se da stvorimo i dobre ljude, posvećene vrednostima kako istočnjačke filozofije, tako i tradicionalnim vrednostima naše vere i društva. Dobar deo obuke sastoji se i od teorije, priče, što o taktici borbe, što i o nekim životnim vrednostima koje su danas surovo marginalizovane. Rečju, majstor kjokušinđucua mora biti mudar, pravedan, ali i respektivan borac koji će, ako treba, i časno izbeći borbu, što je jednako pobedi, ali i bespogovorno pobediti u njoj ukoliko mu se nametne - pojašnjava Blagojević, nevoljno priznajući da je u nekoliko navrata na ulici bio primoran da prihvati borbu, u nekim slučajevima i sa više njih, ali da nijedna nije potrajala duže od prvog udarca.

- Glava, lakat ili bridni deo dlana... Zaista sam svaku od tih situacija pokušao da smirim rečima, ali to, nažalost, protivniku uvek deluje kao da ste inferiorni i uplašeni, pa još silovitije navali, verujući da je naišao na lak plen, ali - to „ali" je nekolicinu očigledno koštalo amnezije ili živog sećanja na dobroćudnog momka koji je po potrebi nešto najsličnije savršenoj borilačkoj mašini, mada ne propušta priliku da pomene i Žarka Risteskog, majstora instruktora petog dana, velikog borca i čoveka, kao i majstora Marka Jovanovića, pitomu gromadu od čoveka, koji je na otvorenom prvenstvu Šaolina 2001. godine bio vicešampion u sanda borbama, dok je slavna beogradska ekipa zauzela treće mesto.

Treba li dodati još šta osim činjenice da se kjokušinđucu, osim u Srbiji, trenira još samo u Šaolinu - nigde više i ne mora, besmrtnost mu je zagarantovana, baš kao i Draganu Filipoviću i sensei nireiu Nenadu Blagojeviću, sabraći najvećih boraca današnjice.Za kraj, reči kojima je starešina Šaolina ispratio Dragana, a koje možda najbolje karakterišu filozofiju tako surove veštine, kakva kjokušinđucu zaista jeste, ali ne i suština njenog učenja: „Smiren kada pobeđuješ, smiren kada gubiš, smiren kada si žestoko isprovociran i mudar kada si suočen sa zlom sudbinom!"

Saveznik - Inat je naš pokretač da napredujemo

Ono što nas, prema Blagojevićevom mišljenju, čini predodređenima za vrhunske borce jeste, kao i u mnogo čemu drugom - inat!

- On negde jeste naš glavni pokretač! Šaolinski majstori su zadivljeni brzinom kojom mi napredujemo za tako kratko vreme koliko boravimo tamo (po nekoliko meseci u proseku), ne znajući da je inat ono što nas tera da forsiramo sebe govoreći: „Kad mogu drugi, mogu i ja!" Znači, naše najjače oružje je inat i koliko god nekad bio remetilački faktor, u našem slučaju je saveznik i preporuka za dobrog borca - tvrdi Blagojević.

Čast - Ploča sa imenima naših majstora kraj manastira Šaolin

Koliki je značaj kjokušinđucua i koliko je zaista priznat od ubedljivo najvećih majstora borilačkih veština, a to monasi Šaolina zaista jesu, govori i podatak da je našoj petorki majstora, sa Nenadom Blagojevićem na čelu, učinjena posebna počast i dozvoljeno ono što drugima nije - da na posebnom prostoru kraj manastira postave ploču sa svojim imenima, na mestu na kojem stoje obeležja u slavu starešina manastira, legendarnih majstora borilačkih veština. I ne samo to, dozvoljeno im je i da podignu pravoslavnu bogomolju, za šta, nažalost, nemaju sredstava, ali u svakom slučaju predstavlja čin neizmernog poštovanja prema religiji iz koje dolaze takvi borci kakvi su Dragan Filipović, Nenad Blagojević, Marko Janković i ostale vedete kjokušinđucua, koji s pravom nose zvanja šaolinskih majstora.

Mihailo Medenica