Zašto više nikog nije briga za tvoju diplomu?

23. sep.

Zamislite da ste konkurisali za posao u Googleu. Pred vama je važan razgovor. Uredno ste spakovali svoju dokumentaciju u fasciklu, još jednom pročitali sve što ste izvukli s interneta o istoriji kompanije i pod mišku stavili kutiju sa diplomom.

Dolazite na razgovor, a osobu koja vas intervjuiše ne interesuje ni kako se zovete, a kamoli vaša diploma. Postavlja vam pitanje: “Koliko automobila prelazi preko mosta svakog dana?” (To je bilo ključno pitanje intervjua sa kandidatima za posao u Advertajzing sektoru u septembru 2014.)

Googleovi mučni intervjui već su ušli u legendu. Svake godine ćete barem jednom na internetu naleteti na novi set pitanja na koja su navodno morali da odgovaraju kandidati zainteresovani za posao u toj kompaniji. Da li u Googleu zaista postavljaju takva pitanja, znaju samo oni koji su konkurisali, ali sigurno je jedno – sve je manje poslodavaca koje interesuje vaša diploma, a sve više onih koji čeznu za dovitljivim, kreativnim, inteligentnim ljudima koji (po mogućstvu) imaju iskustva.

Dokaz za to je i nedavna objava konsultantske kompanije Ernst & Young, jednog od najvećih britanskih poslodavaca kada je reč o stopi zapošljavanja fakultetski obrazovanih kadrova, da više neće tražiti da kandidati dostavljaju diplomu niti bilo kakve podatke o stručnoj spremi prilikom konkurisanja za posao,  jer kako kažu, nema dokaza da je uspeh na fakultetu povezan s karijernim dometima.

Oni smatraju da je selekcija kandidata prema diplomama, nivoima i ocenama zastarela i kažu da ne žele da im promaknu talentovani kandidati koji zbog nižeg imovinskog statusa nisu bili u prilici da završe studije. Ima pravde za pametne, ali siromašne ljude? To je nepravda prema visokoobrazovanim koji su krv, suze i znoj ostavili među stranicama bezbrojnih pročitanih knjiga? Kako se uzme.

Društvo jednakih šansi

Koncept jednakih šansi za sve podrazumeva da je društvo raslojeno u niz uloga od kojih su neke poželjnije od drugih. Korist koncepta jednakosti je u tome što donosi pravdu u proces odabira najboljih igrača za svaku od uloga. Poslednjih decenija kompletan demokratski svet (barem deklarativno) jasno zastupa ideju da svi ljudi, bez obzira na poreklo, boju kože, imovinski status, seksualnu orijentaciju i niz drugih kategorija, treba da imaju iste šanse. Dakle šanse; za ishode vam niko ne garantuje (to već ne bi bilo fer).

Zašto je toliko važno razlikovati jednakost šansi i jednakost ishoda? Najbolje je objasniti kroz primer.

Sada ste vi u ulozi poslodavca. Pred vama su Željko, Blagoje i Mirko: Željko je fakultetski obrazovan i imao je odličan prosek ocena na studijama. Prvi put konkuriše za posao i nikada ranje nije radio. Blagoje je završio srednju školu, ali je svakog dana tokom četiri godine koje nije mogao da provede na studijama zbog nedostatka novca, predano čitao kompletnu literaturu uključenu u program studija koje su ga zanimale. Pored toga, radio je raznorazne poslove kako bi mogo da preživi do ostvarenja svog sna. I Željko i Blagoje osvojili su isti broj bodova na kvalifikacionom testu – dakle, podjednako znaju materiju potrebnu za obavljanje posla za koji su konkurisali. Mirko je takođe završio srednju školu, ali osim povremenih poslova na kojima se nije dugo zadržavao, nema ozbiljnijeg radnog iskustva. Nema nikakvo dodatno formalno ili neformalno zaposlenje. Koga od njih ćete zaposliti?

Ako biste bili pristalica jednakosti ishoda, Mirko bi imao ista prava na radno mesto koliko i Željko i Blagoje. Trebalo bi da ih zaposlite sve, jer prema tom konceptu svako ljudsko biće zaslužuje iste rezultate.

Pošto je neodrživost te teze bolno očigledna, preostaju vam Željko i Blagoje. Ako zastupate koncept jednakih šansi za sve, među njima ne bi trebalo da pravite bilo kakvu razliku, ali za jednog morate da se odlučite. Primenićete dodatni krug ispitivanja kandidata u kom ćete lično porazgovarati i s jednim i drugim i na osnovu toga kakav utisak ostavljaju, donećete konačnu odluku.

Pitanje “koga biste odabrali?” uopšte ne bismo ni postavljali pre dvadesetak godina, jer se gotovo podrazmevalo da diploma ima neopozivu prednost. Visokoobrazovanih nekada je bilo veoma malo, pa je taj ekskluzivitet mnogim studentima i pre završetka studija donosio doživotno uhlebljenje. Međutim, danas je broj obrazovanih ljudi daleko veći, a znanje koje možete steći na fakultetu više nije ni ekskluzivno, a ni dovoljno.

Ako imamo u vidu da retko koji poslodavac u 21. veku sme javno da kaže da ne želi da zapošljava, recimo, osobe tamnije puti, zašto bi bilo društveno prihvatljivo da kaže da ne želi da zapošljava nikog ko nema diplomu? To je svakako opravdano za oblasti koje i prirodno zavise od formalnog obrazovanja, poput medicine i prosvete, ali ne i za turbulentno i nepregledno područje pomalo apstraktnog poslovanja u kom se pravila igre, očekivanja od igrača i sama tehnologija rada menja doslovno iz dana u dan.

U doba kada je svaka informacija na dohvat ruke, a konkurencija veća nego ikad, svakodnevno morate raditi na tome da budete u korak s potražnjom. Ako posle čitanja prvog pasusa ovog teksta niste potražili odgovor na Googleovo pitanje, jasan je znak da kasnite.